Marija Dolores

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Beč deluje kao da je još uvek prestonica velike i uticajne imperije iz prethodnih vremena, a njegovi stanovnici se upravo tako i drže. Ovaj grad definitivno odiše imperijalnom nostalgijom – ogromne barokne crkve i aristokratske palate dominiraju centrom grada (Innere Stadt), monumentalni projekti s kraja 19. veka ulicom Ringstrasse, a razglednice s likom Cara Franca Jozefa i njegove žene Elizabete i dalje se prodaju na svakom koraku.

Paralelno sa starim habsburškim građevinama stoje zgrade iz perioda Jugendstila i ranog Modernizma, kada su u Beču živeli Freud, Klimt, Schiele, Mahler i Schönberg. U to doba, čuvene kafeterije ovog grada bile su od jutra do mraka pune intelektualaca.

To je bez sumnje bilo zlatno doba Beča, i posle toga je krenuo pad. Austrougarska imperija je prestala da postoji 1918, a Beč, nekada prestonica zemlje od preko 50 miliona ljudi, spao je sa dva miliona na jedva 1.5 miliona stanovnika, najviše jer se veliki broj čeških imigranata tada vratio kućama.

Beč od tada pokušava da se nosi sa svojom slavnom prošlošću, i nikako ne uspeva da se oslobodi reputacije ksenofobičnog grada. Ali Beč je svakako i danas savršeno inspirativan grad. Tu su neke od najboljih umetničkih kolekcija u Kunsthistorisches muzeju, orkestri svetskog glasa, i neverovatno arhitektonsko nasleđe.

To je istovremeno i izuzetno civilizovan grad, čist i bezbedan. Uprkos tome što mu stanovništvo rapidno stari, Beč ima odličan noćni život, sa pregršt klubova i Musikcafés koji su otvoreni do jutra.

Čak su i bečki restorani, poznati po davanju prednosti kvantitetu u odnosu na kvalitet, počeli da otkrivaju inovativnije načine spremanja hrane. Tome su doprineli i sve prisutniji restorani najrazličitijih etničkih kuhinja.

Većina ljudi koji prvi put dođu u Beč vreme u glavnom provodi u centru grada koji se zove Innere Stadt. Ovaj lavirint uličica danas je najvažniji komercijalni kvart, krcat radnjama, kafićima i restoranima.

Obratite pažnju na Stephansdom, najlepšu gotsku građevinu u samom centru pešačke zone. U jugoistočnom uglu Innere Stadta je Hofburg, nekadašnja carska palata i habsburško sedište. Danas je tu smešteno nekoliko muzeja, od kojih je najbolji Schatzkammer.

Nekadašnje zidine grada oko Innere Stadta srušene su 1857, i na njihovom mestu sada je spektakularan bulevar pod nazivom Ringstrasse. Danas se Ringstrasse koristi kao obilaznica oko najužeg centra grada, a automobili i autobusi tu često prave krkljanac. Ipak, ova ulica je mesto gde su nagomilane najgrandioznije javne zgrade kasne bečke imperije, među kojima je i novi gradski kulturni centar Museumsquartier.

Bulevar Ringstrasse okružuju Vorstädte, ili uža predgrađa, čiju spoljnu granicu čini saobraćajem zagušeni Gürtel (u bukvalnom prevodu "kaiš"), autoput obilaznica.

Gradski prevoz

Gradski transport je izuzetno razvijen i razgranat, i uključuje metro (U-bahn), tramvaje i autobuse koji u glavnom rade do 12.30 noću. Postoji i dobra mreža noćnih autobusa koji i du na svakih pola sata, u nekim delovima grada i na 15 minuta.

Tramvajski sistem u Beču je jedan od najrazvijenijih u svetu. Postepeno se uvode novi ultra-niskopodni ULF tramvaji, koje je dizajnirao Porsche.

Smestite se

Hoteli u centru grada su mnogobrojni, ali i skupi. Ni hosteli nisu naročito jeftini, mada je moguće naći prenoćište u šestokrevetnoj ili četrovorokrevetnoj sobi za 12 eura.

Čekirajte Hostel Hutteldorf (Schlossberggasse 8) gde ćete u četvorokrevetnoj sobi moći da prespavate za 16 eur. Dobra varijanta je nešto skuplji Do Step Inn (Felberstrasse 22/6) gde dvokrevetna soba košta 40 eur.

Dobra opcija su i pansioni: U fancy Pensionu Domizil (Schulerstrasse 14, +431 513 3199) dvokrevetna soba košta 95 eur.

Ako vam budžet nije tesan, preporučujemo Konig von Ungarn sa četiri zvezdice (Schulerstrasse 10, +43 151 58 40) gde dvokrevetne sobe koštaju oko 160 eur

Prošetajte kroz park

Prater je najveći park u Beču, a u njemu je i čuveni zabavni točak Riesenrad, visok 61 metar. Sagrađen je 1897, a pojavljuje se u filmovima Treći čovek Orsona Velsa i u filmu o Džemsu Bondu The Living Daylights.

Park je ogroman sa kilometrima staza za pešačenje. Na severnom ulazu u park možete iznajmiti bicikl.

Nedelja ujutro: pravac crkva

Svetski poznat Hor bečkih dečaka peva na jutarnjoj misi (9.15am) u Hofburgkapelle. Ulaz se plaća 1.5 eur (+43 153 399 27).

Kamernu muziku, u glavnom od Hajdna i Mocarta, možete čuti u Augustinerkirche (Crkvi Svetog Avgustina) nedeljom u 11am.

Kulturno popodne

Kunsthistorisches muzej (Maria-Theresien-Platz, www.khm.at) ima sjajne postavke i odličnu kolekciju Pitera Brojgela. Radno vreme je od 10am do 4pm.

Muzej MAK (Stubenring, 5, www.mak.at, 10am-6pm) nudi mešavinu Arts Nouveau i Deco.

Palata Belvedere ili Oberes Belvedere (Prinz-Eugen-Strasse, 3, 10am-5pm) je mesto gde se možete diviti delima Gustava Klimta.

Zdrava hrana

U Austriji čak i najjeftiniji supermarketi prodaju hranu izuzetno visokog kvaliteta. Ono što ćete odmah primetiti je jaka kultura konzumiranja organski gajene hrane.

Nezavisne organizacije sprovode rigoroznu kontrolu svakog proizvoda na kojem stoji da je organski gajen. I pored toga možete ih naći na svakom koraku, i koštaju potpuno isto kao i drugi proizvodi. Najbolje je da ih potražite u supermarketima kao što je "Hofer". Na ovim proizvodima stoji nalepnica "Bio".

Ako imate ograničen budžet, hranu kupujte u jeftinim supermarketima, kao što su Hofer (preporučujemo), Mondo ili Lidl.

Snek s nogu

Meso je glavni sastojak bečke kuhinje, a Bečke šnicle ćete naći na svakom koraku

Svratite u Figlmueller (Wollzeile 5, +00 43 1512 61 77, www.figlmueller.at), tvrdi se da oni imaju najveće Bečke šnicle u gradu. Ne samo što su ogromne, one se bukvalno prelivaju preko tanjira. Mesto je vrlo popularno i često je velika gužva. Ali sto ćete naći brzo jer na meniju su samo Bečke šnicle i Heuriger (mlado vino) tako da nema gubljenja vremena oko naručivanja.

Ako ste za orijentalni snek, odličan izbor je Maschu Maschu (Rabensteig 8, tel: +00 43 1533 2904). Ovde se pravi ubedljivo najbolji falafel u Beču, gradu koji vrvi od kioska sa arapskom hranom.

Pizza Bizi (Wollzeile, 5) je picerija sa salad barom – salate možete da sipate u tanjir nebrojeno puta.

Ako ste u stisci s vremenom, rešenje je Trzesniewski (Dorotheergasse 1, www.speckmitei.at, +00 43 1512-32-91) gde možete pojesti neki od njihovih kolosalnih sendviča.

Noćni život

Početkom 1980ih, pešačka zona između Crkve St. Ruprecht (najstarije u Beču) i mikropivare Bermuda Bräu postala je popularna kao Bermudski trougao. To je deo grada gde se toleriše glasna muzika, i gde su nikli mnogi barovi i mali klubovi.

Flex (www.flex.at) je verovatno najbolji klub u Beču. Nalazi se na kod Donaukanala, dela Dunava koje je postalo stecište off-mainstream, boemskih i umetničkih duša. Glavni dan za Flex je ponedeljak, ali i ostalim danima ima dobrih dešavanja.

Shiraz (www.shiraz.at, Stadtbahnbogen 168, +43.664.3355555) je mali i udoban bar gde možete da dođete na čil i pušite duvan iz nargile.

Kako stići

Autom računajte 6-8 sati (650 km), preko Budimpešte, i u glavnom je autoput. Granica sa Mađarskom (EU) sada je civilizovana pa je i zadržavanje minimalno. Sa Šengenskom vizom koja je potrebna za Austriju imate pravo i na tranzit kroz Mađarsku.

Najkomfornije ćete stići vozom. Polasci iz Beograda su svakodnevni u 8.30 am i 10.25 pm, a put traje oko deset sati. Karta u jednom pravcu je 5,500 dinara, povratna 11,000, a doplata za kušet 1.170 din. Imajte u vidu da će tokom oktobra i novembra 2005. pruga između Beograda i Novog Sada biti zatvorena zbog renoviranja.

Autobus je znatno jeftiniji, karta u jednom pravcu je 3,700 din, a povratna 5,100. Polasci su svakog dana, a put traje oko 9 sati.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Nekad sedište jedne od najvećih evropskih monarhija, zemlja burne i bogate prošlosti, impozantnih građevina i još lepše prirode, Austrija sve posetioce ostavlja bez daha

Bilo da ste vatreni navijač srpske rukometne reprezentacije i srećnik koji od 19. do 31. januara hrabri naše sportiste na Evropskom rukometnom prvenstvu, ili planirate skijanje u nekom od najlepših svetskih skijaških centara, Austriju pokušajte da doživite i na drugi način. Ta mala, ali bogata država, zahvaljujući vrlo burnoj i bogatoj istoriji dobila je u nasleđe mnoge istorijske i kulturne građevine i blaga od neprocenjive vrednosti.

Carski dvorac u Insbruku

Austrija ne samo da je vodeća u zimskim sportovima nego je i zemlja posebno lepih dvoraca u kojima se i danas oseća duh kraljevske prošlosti i gde između zidova salona za ples možda možete da čujete i fine taktove valcera.

Danas, kao i pre 500 godina, svaki posetilac carskog dvorca Hofburga ostaje zadivljen zlatnim krovom stare rezidencije u Insbruku. Maksimilijan I, najpoznatiji Habzburgovac u Tirolu, kao tirolski starešina uselio se u njega i pre nego što je dobio kraljevsku i carsku krunu. Kao impresivan spomenik svoje moći sagradio je raskošno fasadno izbočenje sa šarenim reljefima i vatrostalnim pozlaćenim crepovima. Povod za to bilo je i njegovo venčanje s Bjankom Marijom Sforcom. Kao najlepši spomenik Maksimilijan I namenio je sebi grobnicu u dvorskoj crkvi u kojoj na kraju ipak nije pokopan, jer je posle za svoj večni počinak odabrao Bečko Novo Mesto.

Dvorac Ambras kod Insbruka poznat je po zbirci oružja i oklopa iz vremena od kasnog srednjeg veka do baroka. Ta zbirka, koja je raspoređena u tri dvorane, pripadala je Ferdinandu II. Na istom mestu čuva se i maniristička riznica (manirizam - umetnički pravac koji se pojavio u zapadnoj Evropi u drugoj polovini 16. veka) sa dragocenostima i neobičnim blagom iz područja prirode, umetnosti i nauke. U dvorcu je i galerija portreta značajnih za austrijsku istoriju od 1400. do 1800. godine, zbirka kasnogotskog slikarstva i oltar svetog Jurija iz vremena cara Maksimilijana I.

Duž obala Dunava

Dunav je jedan od najstarijih plovnih puteva srednje Evrope kojim su tokom vekova plovili brojni poznati carevi i vladari. Ali, ta reka bila je i svedok niza istorijskih događaja, pa su uz njene obale sagrađena značajna arhitektonska zdanja, počevši od grada Passaua u kojem je samostan trapista Engelhartszell pa sve do meandra Schlogen. Pre Eferdinga, grada kneževske loze Starhemberg, pažnju privlači dvorac Schaumberg, sada u ruševinama, a potom u Lincu stari deo grada blizu samostana augustinskih kanonika sv. Florijana sa čuvenim Bruknerovim orguljama. Ako nastavite plovidbu Dunavom, doći ćete do starog rimskog naselja Enns, a pre ulaska u Donju Austriju proći ćete divlju deonicu Strudengaua sa starim brodarskim gradićem i rečnu luku Grein. U srcu pokrajine Salzkammergut nalazi se regija Bad Ischl gde se i danas oseća dašak carske atmosfere. Posebno mesto u Bad Ischlu je dvorska poslastičarnica Zauner, čije je slatkiše i sam car rado isprobavao.

Tamo je, naime, car Franjo Josip između 1854. i 1914. godine provodio godišnji odmor. Još i danas brojni turisti odlaze u crkvu sv. Wolfanga, delo Michaela Pachera, a Mocartovi obožavaoci dolaze u Gilden da vide rodnu kuću majke tog slavnog kompozitora.

Viteška utvrđenja i rezidencije

Istoriju austrijske pokrajine Gradišće obeležile su loze Esterhazi i Botanji.

Jedna od prelepih građevina iz njihovog vremena je i kula Lockenhaus, poslednje pravo viteško utvrđenje u Austriji smešteno u brdovitom Gunsergebirgeu.

Stari grad iz 13. veka je renoviran, a u njemu možete i da prenoćite. Najznačajniji kulturni spomenik ove pokrajine je dvorac Esterhazy u Eisenstadtu (Gvozdenom gradu), središtu bivše mađarske kraljevine. Prvobitna gotska kula renovirana je u baroknom stilu, klasicističkoj strogosti umetničkog stila bidermajer. Biser dvorca svakako je Hajdnova dvorana, jedna od najlepših i najakustičnijih koncertnih sala na svetu. Nekadašnja rezidencija kneževskih nadbiskupa, Imperialis, u Salcburgu, najveća je evropska tvrđava sagrađena u 11. veku. Posetioci tamo mogu da vide i mučilište iz tog vremena, ali i raskošne dvorane sa majstorskim delima renesansnih i baroknih umetnika. Dvorac Goldegg je kulturno središte, a njegove najveće dragocenosti su damske odaje iz 14. veka i viteška dvorana iz 1536. godine s renesansnom oplatom, što zajedno sa freskama spada u najveća blaga Salcburga tog vremena. Visoko iznad doline Sazach stoji nekadašnja odbrambena tvrđava iz 11. veka, Hohenwerfen. Služila je vladarima ne samo kao vojna strateška tačka, nego i kao lovačka tvrđava. I danas se u njoj organizuju zabave i čuva zanimljiva zbirka oružja (više na www.austria.info).

"Cudno je kako je malo potrebno da budemo srecni,a jos cudnije,kako nam cesto bas to malo nedostaje."-Ivo Andric

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Zbog  geografskog  položaja  na  granici  između  Zapada  i  Istoka,vizantijska  umetnost  je  bila  predodređena  da  sjedini  elemente  grčko-rimske  i  istočnjačke  umetnosti.Centar  vizantijske  umetnosti  bio  je  Carigrad,u  kome  su  stvoreni  estetski  principi  vizantijske  umetnosti.U  njemu  su  istočnjačke  i  grčko-rimske  tradicije  prožete  hrišćanskom  idejom  po  kojoj  je  car  predstavnik  Boga  na  zemlji.Umetnost  je  trebalo  da  materijalizuje  božanske  zakone,jedan  apsolutni  poredak  božanskog  porekla.Invencija  umetnika  bila  je  ograničena,on  je  bio  dužan  da  sledi  prototip  u  kome  je  sve  telesno  i  čulno  bilo  potisnuto  u  korist  duhovnog,u  korist  ideje  o  apsolutu.

Razvojne  etape  vizantijske  umetnosti  bile  su  obeležene  periodima  uspona  i  padova.Posle  najezdi  varvarskih  plemena  koja  su  pretila  na  svim  granicama,u  haotičnim  vremenima  seobe  naroda,Justinijanova  vlada  u  VI veku  obeležava  prvi  cvetni  period  vizantijske  umetnosti.Tada  je  u  Carigradu  izgrađen  najveći  spomenik  vizantijske  kulture-Sv. Sofija,crkva  Božje  premudrosti.Kombinacijom  podužne  i  centralne  građevine,ali  sa  naglašenom  centralnošću,crkva  dobija  oblik  kvadrata,od  kojih  je  manji,središnji,pokriven  kupolom,upisan  u  veći.Ogromna  kupola  proširena  je  prema  istoku  i  zapadu  polukupolama,a  ove,prema  jugu  i  severu-četvrtinama  kupola.Velikim  prostorom,sfernim  površinama  kupola  i  polukupola,koje  uzgledaju  kao  da  lebde  nad  prostorom,svetlucanjem  mozaika  i  raznobojnog  mermera,skoro  prozirnim  kamenim  pregradama  i  kapitelima, arhitektura  Sv. Sofije  deluje  bestežinski  i  nematerijalno.Ovim  osobinama  ona  je  trebalo  da  ovaploti  božansku  mudrost  kojoj  je  posvećena.Prozori,gusto  poređani  pri  dnu  kupole  i  na  zidovima  glavnog  broda,raskošno  osvetljavaju  unutrašnji  prostor.

U  Justinijanovo  vreme  gradilo  se  i  u  Raveni,koja  je  bila  glavno  uporište  vizantijske  vlasti  u  Italiji.Crkva  San  Vitale  u  Raveni  je  oktogonalna  građevina  sa  kupolom.Dobro  osvetljena,ona  ima  sa  obe  strane  oltara  dva  čuvena  mozaika. Jedan  prikazuje  caricu  Teodoru  sa  dvorskom  pratnjom  kako  crkvu  daruje  zlatnom  zdelom  koju  drži  u  ruci;drugi  Justinijana,takođe  sa  pratnjom,kako  crkvu  daruje  zlatnom  zdelom  koju  drži  u  ruci.Ovi  mozaici  označavaju  početak  vizantijskog  stila  u  slikarstvu.Visoke,lake,izdužene  figure,frontalno  okrenute  posmatraču,bez  ikakvog  nagoveštaja  pokreta,sa  krupnim  očima  uprtim  u  posmatrača,ponavljane  su  stotinama  godina  na  zidovima  vizantijskih  crkava. Ispod  raskošne  odeće  su  nestale  telesne  vrednosti,svesno  žrtvovane  duhovnom  izrazu.Zemaljski  prostor  zamenjen  je  zlatnom  ravnom  površinom  kao  pozadinom  figura.

Istom  stilu  ravenskih  mozaika  pripadaju  i  mozaici  Eufrazijeve  bazilike  u  Poreču,izgrađene  u  VI veku.

Posle  perioda  kriza  koje  su  usledile  nakon  Justinijanove  smrti-borbe  sa  Slovenima,Avarima,Persijancima  i  Arabljanima,i  posle  ikonoboračkih  ratova, nastupio  je  drugi  cvetni  period  u  umetnosti  pod  dinastijama  Makedonaca  i  Komnina.Zabrana  predstavljanja  ikona,tj,ljudske  figure  u  slici  do  koje  je  došlo  u  periodu  ikonoborstva,još  više  je  ojačala  uticaj  Istoka.Čak  i  kada  je  zabrana  ukinuta,figure  su  podvrgavane  jakoj  stilizaciji.Slikane  predstave  su  sumetrične  sa  zlatnom  pozadinom,a  likovi  psihološki  produbljeni,gotovo  ekspresivni.U  ovom  periodu  stvoreni  su  ciklusi  sjajnih  mozaika  u  crkvama  na  Siciliji  i  u  Grčkoj.U  crkvi  Sv.Luka  u  Fokidi  mozaici  su  raskošnih,blistavih  boja.

U  ovom  periodu  u  arhitekturi  preovladava  centralna  građevina  sa  osnovom  grčkog  krsta  upisanog  u  kvadrat  i  sa  jednom  ili  pet  kupola.Kupole  dobijaju  tambur  sa  prozorima  kroz  koje  svetlost  pada  odozgo.Građevine  postaju  uže,a  više.Spoljašnjem  izgledu  građevine  pridaje  se  veći  značaj  bogatijim  raščlanjavanjem  zidova  i  kombinacijama  samog  građevinskog  materijala:opeke, kamena  i  maltera  kojima  se  stvaraju  polihromija  i  živopisnost  fasada.

Ovom  periodu  pripadaju  freske  u  nekim  crkvama  Makedonije,na  primer  freske  u  Sv. Sofiji  u  Ohridu  i  u  Nerezima  kraj  Skoplja.

U  Sv. Sofiji  u  Ohridu  freske  iz  sredine  XI veka  najviše  su  očuvane  u  oltarskom  prostoru.Ističu  se,na  severnom  i  južnom  zidu,dva  friza  klečećih  anđela  raširenih  krila,koji  se  u  strogom  i  svečanom  ritmu  priklanjaju  Bogorodici  sa  Hristom  naslikanoj  u  polukružnoj  apsidi.Freske  u  Ohridu  imaju  simboličan  i    dogmatski  karakter  i  njihova  glavna  osobina  je  naglašena  ekspresivnost.Ona  je  postignuta  stilizacijom  figura,neproporcionalnošću  i  namrgođenim,asketskim  likovima.Taman,tonski  shvaćen  kolorit  ističe  blag  volumen  figura,ali  je  pozadina  ravna  i  uglavnom  apstraktna.

Grčkim  natpisom  nad  ulazom  crkva  u  Nerezima  datirana  je 1164. godine.Malih  dimenzija,ona  ima  dragocene  freske  iz  perioda  Komnina.Linija,prisutna  već  u  slikarstvu  Sv. Sofije  u  Ohridu,dobija  u  freskama  Nereza  primaran  značaj.Ona  nije  više  samo  naglašena  i  podvučena  kontura  već  ulazi  unutar  obojenih  površina  da  označi  nabore  draperije,plastičnost  oblika,kosu  i  bradu.Uz  svetle  boje  ona  je  nosilac  osećajnosti  i,istovremeno,prefinjene  dekorativnosti.Stojeća  figura  Sv. Pantelejmona  sa  lekarskom  kutijom  u  ruci  naslikana  je  u  trolisnom  okviru  ikonostasa  na  plavoj  pozadini.Očuvani  deo  ikonostasa  rađen  je  u  štuku. Njegovi  reljefi  sa  dve  naspramno  okrenute  ptice  i  sa  biljnim  ornamentima  pripadaju  vizantijskoj  skulpturi.Naime,u  njoj  slobodne  skulpture  ima  veoma  malo.Prevashodno  postoji  samo  reljef  koji  je  dekoracija  kapitela,krovnih  venaca  i  crkvenog  nameštaja.Svojim  dvodimenzionalnim  karakterom  i  ornamentalno-apstraktnim  motivima  on  liči  na    čipku  ili  svetlo-tamni  crtež.

Razvoj  u  vizantijskoj  umetnosti  bio  je  još  jednom  prekinut,i  to  krstaškim  osvajanjem  i  pljačkom  Carigrada 1204. godine.Carstvo  je  obnovljeno 1261. godine  i  od  tada  pa  sve  do  pada  Carigrada  pod  vlast  Turaka  razvijala  se  poslednja  umetnička  faza  pod  dinastijom  Paleologa.U  tom  periodu  se  u  vizantijskom  slikarstvu  produbljuje  naslikani  prostor  i  ističe  volumen.Ove  karakteristike  dolaze  do  izražaja  u  mozaicima  i  freskama  Kahrije-džamije  u  Carigradu.

Tokom XI i XII veka  vizantijski  stil  umetnosti  prodire  i  u  Rusiju,u  kojoj  se  kao  velika  umetnička  žarišta  ističu  Kijev,Vladimir,Suzdalj  i  Novgorod,a  posle  mongolskog  osvajanja  u  XIV veku  istaknuto  mesto  zauzima  Moskva.Iako  je  crkvena  arhitektura  u  Rusiji  imala  uzore  u  carigradskim  crkvama,vremenom  je  razvijen  originalan  tip  građevine  kvadratnog  oblika  sa  kosim  krovovima  i  sa  kupolama.

Najznačajnija  dela  ruskog  slikarstva  su  ikone.Na  njima  se  ističu  velike  površine  čistih  boja,skoro  bez  senki,sa  ritmovima  jasne,vijugave  linije.Najbolji  ruski  slikar  ikona  i  fresaka  je  Andrej  Rubljov.Njegova  ikona  Starozavetne  Trojice  svrstava  se  u  same  vrhove  evropskog  slikarstva.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Više  skloni  vojnoj  i  zakonodavnoj  organizaciji  države  a  manje  originalnom  umetničkom  stvaralaštvu,Rimljani  su  koristili  iskustva  svih  naroda  sa  kojima  su  dolazili  u  dodir.Veoma  brzo  Rimljani  počinju  osvajačke  ratove  i  proširuju  granice  svoje  države  na  severu  do  Škotske,Rajne  i  Dunava,na  istoku  do  Persijskog  zaliva,a  na  jugu  osvajaju  celu  severnu  Afriku.Od  svih  umetnosti  sa  kojima  je  dolazila  u  dodir,na  rimsku  umetnost  najviše  su  uticale  helenistička, koja  je  čuvala  grčku  tradiciju,i  etrurska,koja  se  razvijala  na  teritoriji  Italije,severno  od  Rima,do  potpadanja  pod  rimsku  vlast.

Pored  različitih  uticaja-istočnjačkih,grčkih  i  etrurskih-u  rimskoj  umetnosti  naročito  u  arhitekturi  prisutne  su  i  mnoge  originalne,čisto  rimske  tekovine.Javni  i  privatni  programi  građenja  izazvali  su  izvanredan  razvoj  arhitekture  i  usavršavanje  građevinskih  tehnika  i  materijala.Istina,većinu  rimske  arhitekture  čine  utilitarne  građevine,namenjene  vojnim  i  osvajačkim  ciljevima,ali  i  one  pokazuju  solidnost  i  metodičnost  građenja,kolosalnost  i  snagu.Glavni  građevinski  materijal  bila  je  opeka,ali  su  Rimljani  stvorili  i  koristili  i  jednu  vrstu  betona, mešavinu  šljunka,maltera  i  tucane  opeke  i  kamena.Ovakav  beton  je  omogućio  velike  građevinske  poduhvate.

Rimljani  su,pre  svega,bili  veliki  urbanisti.Gradove  su  podizali  u  Italiji  i  u  provincijama.Skoro  za  sve  gradove  imali  su  jedan  plan,koji  je  možda  grčki  pronalazak,ali  su  ga  tek  Rimljani  dosledno  primenjivali.To  je  plan  šahovske  table,podeljen  na  četiri  dela  pomoću  dve  glavne  ulice:kardo,u  pravcu  sever-jug,i  dekumanus,u  pravcu  istok-zapad.Paralelno  sa  njima  išle  su  druge  ulice  koje  su  formirale  kvadratne  ili  pravugaone  blokove  kuća.U  središtu  grada  nalazio  se  forum-popločan  gradski  trg  okružen  porticima.Gradovi  su  imali  hramove,palate, slavoluke,bazilike,terme,amfiteatre  i  mauzoleje.Najbolje  očuvan  rimski  grad  je  Pompeja,na  jugu  Italije,a  ostataka  rimskih  gradova  ima  i  na  našoj  teritoriji.

Teritorije  balkanskih  zemalja  ulazile  su  u  sastav  Rimske  imperije  i  bile  su  administrativno  podeljene  na  provincije.Rimska  uprava  u  njima  zasnivala  se  na  gradskom  uređenju  i  na  sistemu  municipija (gradovi  sa  samostalnom  gradskom  upravom) i  kolonija (naseobina  rimskih  građana  u  osvojenoj  zemlji).Među  ostacima  gradskih  rimskih  celina  ističu  se  Sirmijum,Stobi,Naisus  i  Pola.U  kontinentalnim  područjima  termalni  uređaji  u  gradskim  vilama  i  palatama  bili  su,s  obzirom  na  klimu,od  prvorazrednog  značaja.Oni  su  zahtevali  i  novu  organizaciju  prostora  u  razvedenim  polukružnim  elementima,a  oni  su  iziskivali  gradnju  oblih  i  polukupolastih  svodova.

U  gradskoj  arhitekturi  Rimljani  su  stvorili  i  nove  oblike  građevina,od  kojih  su  neke  istinska  remek-dela.Takav  je  hram  Panteon,izgrađen 126. godine  u  Rimu. Bio  je  posvećen  bogovima  planeta,pa  je  arhitektonski  simbol  svemira.Kroz  predvorje  od  18  monolitnih  stubova  ulazi  se  u  kružni  hram  pokriven  kupolom. Visina  od  poda  do  vrha  kupole  iznosi  35,5 m,a  isti  je  toliki  prečnik  prostora,odnosno  kupole.Lepotu  i  vrednost  njegove  arhitekture  čini  unutrašnji  prostor,koji  izgleda  još  veći  zahvaljujući  dubokim  nušama  u  kružnom  zidu. Velika,iznutra  kasetirana  sferna  površina  kupole,tehnički  neizvodljiva  bez  opeke  i  betona,ima  na  sredini  kružni  otvor,koji  povezuje  unutrašnji  sa  spoljašnjim  prostorom  hrama.

Rimski  pronalazak  su  i  pravougaone  dvorane  sa  kolonadama  stubova  koje  unutrašnji  prostor  dele  na  brodove  ili  lađe,sa  ulazom  na  jednoj  kraćoj,i  polukružnim  prostorom  na  drugoj,suprotnoj  strani.Nazivaju  se  bazilike  i  bile  su  gradske  većnice  i  sudnice.

Amfiteatri,iako  su  bili  mesta  za  krvave  borbe  gladijatora  i  divljih  zveri  i  za  mučenje  hrišćana,podstakli  su  rimske  arhitekte  na  značajne  građevinske  poduhvate.Pored  očuvanih  amfiteatara  u  Puli  i  Veroni  veličinom  se  ističe  i  Koloseum  u  Rimu.Ovalan  ograđen  prostor  ima  u  sredini  arenu,ispod  nje  hodnike  i  podrume,a  okolo  sistem  stepeničastih  sedišta  na  koja  se  moglo  smestiti  oko  osamdeset  hiljada  ljudi.Spoljna  fasada  Koloseuma  oživljena  je  stubovima  i  lukovima  i  vodoravnom  podelom  na  prizemlje  i  spratove.Stubovi  dorskog,jonskog  i  korintskog  stila  dekorišu,zavisno  od  svojih  osobina, horizontalne  zone,tako  da  su  dorski  stubovi  u  prizemlju,jonski  na  prvom,a  korintski  na  drugom  spratu.

Ostaci  rimskih  carskih  palata  takođe  su  očuvani.Dok  je  Hadrijanova  vila  u  Tivoliju  kraj  Rima  primer  letnjikovca,Dioklecijanova  palata  kod  Salone,današnje  jezgro  Splita,i  Romulijana  kod  Zaječara  u  istočnoj  Srbiji  bile  su  rezidencije, koje  su  istovremeno  imale  izgled  palate,grada  i  utvrđenja.Obe  su  izgrađene  krajem  III i  početkom IV veka  i  pripadaju  poznoj  rimskoj  arhitekturi.

Dioklecijanova  palata  imala  je  oblik  nešto  iskošenog  pravougaonika  i  bila  je  sa  tri  strane,prema  kopnu,opasana  debelim  zidinama  ojačanim  kulama,dok  je  četvrtom  stranom  izlazila  direktno  na  more.Sa  dve  ulice  palata  je,kao  i  grad, bila  podeljena  na  četiri  dela.Osim  carskih  apartmana,hrama,peristila  i  podzemnih  hodnika  i  prostorija,palata  je  imala  carski  mauzolej  i  danas  dobro  očuvan. Mauzolej  je  spolja  osmostrana,iznutra  kružna  građevina  sa  nišama  u  zidu  i  opasana  kolonadom  korintskih  stubova.Ceo  prostor  mauzoleja  pokriven  je  kupolom  koja  je  iznutra  polulopta,a  spolja  ima  oblik  osmostrane  piramide.

Sličan  karakter  ima  i  Romulijana  koju  je  izgradio  rimski  car  Galerije,a  nazvao  je  po  majci  Romuli.Trapezastog  oblika,sa  utvrđenim  zidinama  i  kulama,sa  bazilikama,hramom  i  palatom-Romulijana  se  odlikuje  velikim  bogatstvom  arhitektonske  plastike  i  brojnim  podnim  mozaicima.

Osim  arhitekture,originalni  u  rimskoj  umetnosti  su  vajani  portret  i  istorijski  narativni  reljef.U  toku  više  vekova  Rimljani  su  izvajali  veliku  galeriju  portreta  careva,patricija  i  običnih  građana,čija  neposrednost  i  iskrenost  realizacije  ostaju  do  danas  neprevaziđene.Koreni  rimskog  portretnog  realizma  leže  u  domaćoj  italskoj  i  etrurskoj  tradiciji  i  u  starom  rimskom  običaju  da  se  otisak  lica  umrlog  pretka  sačuva  u  vosku.Kipovi  samog  Avgusta,kao  što  je  onaj  iz  Primaporte,pokazuju  sve  individualne  osobine  ličnosti  i  istovremeno  izražavaju  ideju  o  božanskom  poreklu  vladara.Iako  je  cela  statua  idealizovana,pojedinosti (naročito  odeća) izražavaju  realizam  svojstven  rimskom  umetničkom  duhu. Umetničku  vrednost  ima  i  bronzana  glava  iz  Kostolca  na  Dunavu.Ozbiljan  lik, bez  brade  i  brkova,pripada  danima  Trajanove  vladavine,tj,  prelazu  iz I u II vek. Realizam  ove  glave  usredsređen  je  na  neposredan  izraz  ljudske  prirode  sa  elementima  tragičnog.Nasuprot  njoj,bronzana  glava  cara  Konstantina,s  početka IV veka,izvesnom  stilizacijom  kose  primer  je  reprezentativnog  portreta.Ona  je, izgleda,takođe  bila  deo  cele  statue,koja  je  možda  stajala  na  forumu  Naisusa, rodnog  carevog  mesta,i  bila  sračunata  na  posmatranje  spreda  i  iz  daljine.                                                                                                               

Isti  realizam  Rimljani  su  negovali  i  u  reljefnom  prikazivanju  istorijskih  događaja.Ovim  reljefima  ukrašavani  su  trijumfalni  luci  i  stubovi.Na  tim  reljefima  dominira  težnja  da  se  što  više  ispriča,tačno  i  iscrpno,sa  mnogo  detalja.Na  detalju  vajanog  friza,koji  u  vidu  spiralne  trake  obavija  Trajanov  stub, podignut  na  njegovom  forumu  u  Rimu 113. godine,vidi  se  neprekinuto  prikazivanje  carevih  uspešnih  ratova  u  Dakiji.Pošto  nema  perspektive,udaljene  figure  prikazane  su  za  glavu  više  od  onih  koje  su  nam  bliže.

Ostaci  rimskog  slikarstva  fresaka  najbolje  su  očuvani  u  kućama  Pompeje,zbog  erupcije  vulkana  Vezuva 79. godine  koja  je  grad  zatrpala  lavom  i  pepelom  i  na  taj  način  ga  konzervirala.Razvijajući  se  od II veka  pre  nove  ere  do 79. godine, zidno  slikarstvo  Pompeje  težilo  je  sve  većoj  iluziji  prostora.Omiljeno  je  bilo  slikanje  arhitektonskih  elemenata-stubova,pilastara  i  otvora-sa  pogledom  na  ulicu  ili  na  pejzaž  u  kome  su  smeštene  figure.Slikanje  arhitekture  i  pejzaža  negiralo  je  zid  kao  granicu  prostora  i  davalo  iluziju ,,pogleda  kroz  prozor''.Freske  Pompeje  su  odjek  grčkog  i  helenističkog  slikarstva.Tako  freske  iz  Vile  misterija  u  Pompeji  imaju  malo  iluzionizma,ali  zato  slikom  dominira  ljudska  figura  svojom  visinom,proporcijama  i  blagom  modelacijom,čime  je  slikar  pokušao  da  je  odvoji  od  jednobojne  crvene  pozadine.

Mozaici  su,takođe,bili  značajna  dopuna  rimskoj  arhitekturi.Oni  su  očuvani  na  svim  teritorijama  nekadašnje  Rimske  imperije,od  severne  Afrike  pa  sve  do  Dunava.Od I veka  pre  nove  ere  pa  do IV veka  nove  ere  izrada  mozaičkih  podova  u  bazenu  Sredozemnog  mora  dostigla  je  najveće  razmere.Rimski  mozaici,kao  i  čitava  antička  umetnost,imaju  narativan  karakter  i  prikazuju  određenu  priču  ili  događaj.Oblici  se  senče,pa  je  predstava  bliska  svetu  prirode  i  stvarnosti.Takav  je  izuzetno  veliki  mozaik  Bitke  kod  Isa,nađen  u  jednoj  kući  u  Pompeji.Brojne  figure  konja  i  konjanika,predvođenih  Aleksandrom  Velikim  i  Darijem,zahtevale  su  veliku  umetničku  i  tehničku  veštinu.Ističu  se  rimski  podni  mizaici  u  Saloni,na  kojima  su  predstavljeni  Orfej  i  pesnikinja  Sapfo  okruženi  pticama  i  geometrijskim  motivima;zatim  podni  mozaici  u  Romulijani,od  kojih  jedan  prikazuje  Dionisa  sa  leopardom,a  drugi  dva  venatora  u  borbi  sa  lavom. Na  ovom  mozaiku  lica  dvojice  ljudi  modelovana  su  sitnim  komadićima  kamena  i  nijansiranim  bojama,a  cela  mozaička  slika  ima  visoke  kolorističke  vrednosti  zansovane  na  kontrastu  komplementarnih  boja.U  jednoj  vili  u  Risnu,u  Bokokotorskom  zalivu,podni  mozaici  imaju  geometrijske  šare,a  centralni  ležeću  predstavu  Hipnosa,boga  sna.

Gliptika-umetnost  rezanja  gema  i  kameja  u  poludragom  kamenu  oniksu  i  sardoniksu-bila  je  razvijena  u  helenističko  i  rimsko  doba.Bilo  da  su  urezane  kao  kod  gema,bilo  da  su  ispupčene  kao  kod  kameja,predstave  u  kamenu  se  odlikuju  preciznošću  izrade  i  polihromnim  efektima.Remek-delo  rimske  gliptike  je  kameja  iz  Kusatka,nađena  u  Srbiji.Rađena  je  u  oniksu,u  slojevima  boje,od  svetle  bele  do  tamne  mrke.Kameja  prikazuje  rimskog  vojskovođu  kao  pobednika  na  konju.Pod  nogama  konja  su  pobeđeni,pobijeni  i  zarobljeni  varvari. Kameja  stilski  pripada  sredini IV veka,pa  je  vojskovođa,najverovatnije,car  Konstantin  Veliki.Prikazivanje  carskih  pobeda  na  ovakav  način  pripada  onim  temama  rimske  umetnosti  koje  su  bile  vezane  za  trijumfe.              

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Drugi  centar  renesansne  umetnosti  u  Evropi  početkom XV veka  bila  je  Nizozemska.U  njemom  južnom  delu,u  Flandriji,gradovi  su,kao  i  gradovi  u  Italiji,bili  središta  bankarstva,trgovine  i  zanatstva.Bogatstvom  su  se  isticali  Gan, Briž  i  Brisel,koji  su  postali  i  umetnički  centri.Prekid  sa  gotičkim  stilom  u  Nizozemskoj  nije  bio  tako  radikalan  kao  u  Italiji.U  arhitekturi  i  skulpturi  Nizozemske  dugo  su  negovani  gotički  oblici,a  u  slikasrtvu  se  do  novih  vrednosti  nije  došlo  naučnom  metodom  i  antičkom  tradicijom,već  čulnim  i  intuitivnim  doživljajem  prirode.Renesansno  slikarstvo  Nizozemske  je  jedna  posebna  varijanta,duboko  ukorenjena  u  srednjovekovnoj  umetnosti.Pronalazak  i  upotreba  tehnike  uljanih  boja  obogatili  su  gotičku  tradiciju  Nizozemske  i  umnogome  omogućili  osvajanje  nove  umetničke  realnosti.To  je  masna  i  meka  materija  koja  je  omogućila  bogato  korišćenje  fakture  od  lazurne  do  pastozne, duži  period  rada  i  postizanje  finih  prelaza  i  polutonova.

Nova  tehnika  je,pre  svega,omogućila  veliku  skalu  nijansi  jedne  boje.U  odsustvu  zidnih  površina,a  zahvaljujući  novoj  tehnici,želje  naručilaca  slika  ograničile  su  se  na  pokretno,štafelajsko  slikarstvo.Kako  su  naručioci  bili  građani,to  je  i  tematika  portera,enterijera,mrtve  prirode  i  pejzaža  odgovarala  njihovom  ukusu.

Neposredni  vizuelni  doživljaj  sveta  došao  je  do  izražaja  početkom XV veka  na  slikama  Huberta  i  Jana  van  Ajka.Njihovo  zajedničko  delo  je  Ganski  oltar,slika  iz  tri  dela  na  rasklapanje,kakve  su  na  severu  bile  uobičajene.Ona  svedoči  o  enciklopedijskom  znanju  dvojice  braće  i  o  zapanjujućem  realizmu  najsitnijih  detalja,kao  i  o  njihovoj  nepogrešivoj  materijalizaciji.Sve  ove  osobine,uz  osećanje  za  prostor,dolaze  do  izražaja  na  Janovoj  slici  Arnolfini  sa  nevestom.Prostor  je  ovde  manje  rezultat  perspektive  a  više  nijansi  i  svetlosti  boje.Svetlost,koja  ulazi  levo  kroz  prozor,osvetljava  zid  iza  figura,pa  je  prostor  ubedljivo  dočaran,kako  u  celini,tako  i  u  najmanjoj  površini  slike.Dva  sitna,nevažna  detalja,kao  što  su  par  drvenih  nanula,svojim  bačenim  senkama  stvaraju  između  i  oko  sebe  iluziju  prostora.Smisao  za  portret  Jana  van  Ajka  tekođe  se  potvrđuje  na  ovoj  slici.Na  njegovim  portretima  je  i  najsitniji  detalj  prikazan  sa  skoro  fotografskom  tačnošću.Materijalizacija  mnoštva  sitnih,svakodnevnih  predmeta-krzno,dlačice  psa, metalni  svećnjak,ogledalo  i  sve  što  se  u  njemu  ogleda,jabuke,nanule-daje  celom  prizoru  prisnost  građanskog  doma.Ali,prizor  je  istovremeno  i  svečan  i  ozbiljan; to  je  zakletva  na  bračnu  vernost,o  čemu  govore  položaji  tela  i  ruku  italijanskog  trgovca  i  njegove  neveste,kao  i  prisustvo  psa  koji  je  simbol  bračne  vernosti.U  ogledalu  na  zidu  ogledaju  se  dve  figure  koje  upravo  ulaze  u  sobu:jedna  od  njih  je  sam  umetnik,jer  natpis  iznad  ogledala  beleži:,,Jan  van  Ajk  beše  tu''.To  su  figure  ljudi  koji  su  svedoci  na  venčanju.Pejzaž.mrtva  priroda  i  žanr,koji  su  kao  sporedni  detalji  živeli  i  ranije  u  nizozemskom  slikarstvu,osamostaljuju  se  kao  posebna  tematika  u XVI veku.Umetnik  koji  je  sa  najviše  originalnosti  slikao  ove  teme  bio  je  Piter  Brojgel  Stariji.Realizam  nizozemskog  slikarstva  on  je  proširio  tematski  i  formalno  na  gotovo  sve  vidove  života  svoje  zemlje,naroda  i  vremena.U  ilustracijama  godišnjih  doba  naslikao  je  karakterističnu  atmosferu  zime,proleća,leta  i  jeseni.Ilustracija  zime,Povratak  lovaca  upečatljiv  je  zimski  pejzaž  sa  prikazom  karakteristične  ledene  prozirnosti  zimskog  dana,prozeblih  ljudi  i  životinja  i  ogolelog  drveća.Na  izgled  razbacani,oblici  se  povezuju  po  sličnosti,ali  i  po  dubini.Od  levog  donjeg  ugla  oseća  se  dijagonalna  silovitost  kretanja  u  dubinu,u  suprotnom  smeru.Tome  posebno  doprinosi  drveće,koje  ispunjava  celu  jednu  polovinu  slike,a  prisutni  su  i  ljudi  i  životinje.Kretanje  je  tako  snažno  da  poništava  suprotnu  dijagonalu,koja  obeležava  ivicu  brežuljaka.

Ilustracije  jevanđelja  i  narodnih  poslovica,kao  na  slikama  Pokolj  vitlejemske  dece  u  Slepci,umetnik  je  podigao  na  nivo  simbola  svoje  zemlje  i  naroda,koji  su  trpeli  od  inkvizicije  i  ratova.Slika  Slepci  je,kao  i  mnogobrojne  Brojgelove  slike,složena  kompozicija  u  kojoj  se  povezivanje  mora  sagledavati  po  sličnosti  oblika,boje,valera,mada  je  ovde  ono  olakšano  snažnom  dijagonalom  kojom  slepci,povezani  jedan  sa  drugim  kao  karike  lanca,silaze  hodom  karakterističnim  za  ljude  koji  ne  vide.Silazna  dijagonala  slepaca  je  dijagonala  pada-setimo  se  ulazne  dijagonale  ma  Pobedničkoj  steli  Naram-Sina-koja  ilustruje  poslovicu: ,,Ako  slepac  slepca  vodi,oba  će  u  jamu  pasti''.Veliki  umetnik  Brojgel  uspeo  je  da  od  ilustracije  jednog  događaja  napravi  delo  univerzalne  vrednosti.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Krajem XIII i  u  prvoj  polovini XIV veka  srpska  država  proširila  je  granice  preko  Makedonije,Epira  i  Tesalije  sve  do  Egejskog  mora.Na  novim  teritorijama  srpska  umetnost  još  više  je  došla  pod  neposredan  uticaj  vizantijske  umetničke  tradicije. Građevine  sada  imaju  osnovu  i  oblik  grčkog  krsta  sa  jednom  kupolom  ili  pet  kupola.U  odnosu  na  raške  građevine,ove  su  sada  uže,a  više.Siluete  građevina  su  nemirne  i  živopisne.Višebojnost  i  geometrijska  ornamentika  postižu  se  kombinacijom  samog  građevinskog  materijala:opeke,kamena  i  maltera.

Gračanica,koju  je  kralj  Milutin  iz  temelja  obnovio 1321. godine,najlepši  je  spomenik  srpske  arhitekture XIV veka.Stepeničasta  igra  masa  živa  je  i  dinamična,usmerena  od  kockaste  osnove  ka  centralnoj  kupoli.Četiri  manje  i  niže  kupole  teže  ka  centralnoj  kao  najvišoj  tački  građevine  i  doprinose  da  cela  građevina  raste  u  visinu.

Slikarstvo  Milutinovih  zadužbina,kao  i  arhitektura,čini  posebnu  celinu  na  početku XIV veka.Vezano  je  za  poznata  imena  Milutinovih  slikara:Mihaila, Astrape  i  Eutihija.Pre  nego  što  su  postali  dvorski  slikari,oni  su 1295. godine  naslikali  freske  u  crkci  Sv. Klimenta  u  Ohridu.Tu  je  već  prisutna  narativnost  koja  će  postati  glavna  osobina  slikarstva XIV veka.Pojedine  slike  nisu  odvojene  jedna  od  druge,već  se  nadovezuju  jedna  na  drugu,ili  se  više  događaja  prikazuje  u  jednoj  slici.Broj  figura  je  veći,jakih  i  naglih  pokreta  koje  naslikanom  prizoru  daju  dramatičan  i  scenski  izraz.Dostojanstven  i  herojski  izraz  tuge  iz  sopoćanskog  hrama  napušten  je  u  korist  jake  dramatike,žestokih  pokreta  i  mimike.Nemirne,čvrsto  modelirane  figure,siroviji  kolorit,jači  kontrasti  svetlo- tamnog  i  produbljen  prostor  slike,uz  narativnost  i  dramatičnost,osnovne  su  osobine  slikarstva  Mihaila  i  Eutihija.

Kada  su  postali  dvorski  slikari,stil  im  je  uglađeniji,mada  su  zadržali  osnovne  osobine  slikarstva  Sv. Klimenta  iz  Ohrida.Tako  na  zidovima  u  Starom  Nagoričinu  kod  Kumanova  iz 1317. godine  teku,u  okvirima  dugih  frizova,scene  bez  prekidanja,nadovezujući  se  jedna  na  drugu.Scena  Ruganje  Hristu  odvija  se  na  trgu  ili  ulici  ispred  fasada  kuća.Stroga  simetrija  vlada  i  ovom  slikom,ali  ona  nije  statična,jer  živost  pokreta,gestova  i  mimike  ima  bučan  i  glasan  ton  pozorišne  igre.

Ujednačen  stil  iz  prvih  decenija XIV veka  izgubio  se  postepeno  u  raznorodnosti  i  neujednačenim  kvalitetima.Tako  su  freske  iz  Dečana  značajnije  po  ikonografskim  rešenjima,po  saobraženosti  arhitekture  i  po  tehničkoj  veštini,a,pre  svega,po  svom  enciklopedijskom  karakteru  nego  po  slikarskim  vrednostima.Više  od  hiljadu  kompozicija  našlo  je  svoje  mesto  na  zidovima  i  stupcima  dečanske  crkve.Grupe  slikara  koje  su  radile  ove  freske  bile  su,verovatno,iz  Primorja,kao  i  sam  neimar,fra  Vita.Jedan  od  slikara ,,grašni  Srđ'',ostavio  je  u  Dečanima  svoj  potpis.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Islamska  umetnost  je  po  mnogo  čemu  izuzetna  pojava.Ona  se  razlikuje  od  umetnosti  Zapada  i  Evrope  možda  više  nego  bilo  koja  druga  umetnost.Islamska  religijska  arhitektura-džamija-odvojen  je  i  jednostavno  pokriven  prostor  u  kome  se  vernici  okupljaju  na  zajedničku  molitvu.Izuzev  propovedaonice-mimbara- prostor  džamije  nema  nameštaj,pa  zato  ostavlja  neobičan  utisak  praznine, skromnosti  i  jednostavnosti.Druga  osobina  islamske  umetnosti  je  skoro  potpuno  odsustvo  figurativnosti  u  slikanoj  i  štuko-dekoraciji  džamije,figurativnosti  koju  obično  prate  duševnost  i  osećanja.Dekoracija  džamije  svodi  se  isključivo  na  ornamentiku,na  geometrijsku,biljnu  i  životinjsku  stilizovanu  šaru.U  toj  ornamentici  umetnost  pisanja-kaligrafija-sastavni  je  deo  likovnih  umetnosti. Islamska  dekoracija  negira  masu  i  volumen  i  jedino  istražuje  vrednost  površine. U  dosta  ograničenom  registru  motiva  samo  su  ritam  linija  i  odnosi  boja  dozvoljavali  umetniku  da  razbije  monotoniju  koja  je  ovakvoj  umetnosti  neizbežno  pretila,naročito  za  sve  one  koji  ne  poznaju  njenu  bogatu  simboliku.

U  islamskoj  religijskoj  arhitekturi  jasno  se  razlikuju  dva  tipa  džamije-arapski  i  turski.Arapski  tip  se  sastoji  od  velikog  broja  podupirača,tankih  stubova,koji  su  ponekad  jedan  na  drugom,povezanih  raznolikim,često  polihromnim  lukovima, koji  unutrašnji  prostor  dele  na  brodove.U  prostoru  je  prisutna  složena  strukturalna  mreža  lukova  i  stubova.Lukovi  različitog  oblika  ukrštaju  se  na  najrazličitije  načine.Takva  je  džamija  u  Kordovi,u  Španiji,čija  je  izgradnja  počela  u  VIII veku.U  Španiji  se  u  islamskoj  umetnosti  stvorio  poseban  mavarski  stil,koji  naglasak  stavlja  na  dekorativnost,raskoš  i  slikovitost.Bogatstvo  polihromije  i  štukature  daje  unutrašnjosti  džamije  u  Kordovi  istočnjačku  raskoš.

Turski,osmanlijski  tip  džamije  ima  jasan  kvadratni  prostor  sa  glavnom  kupolom  u  sredini,proširen  sa  četiri  polukupole  na  svakoj  od  četiri  strane.U  uglovima  kvadrata  je  još  po  jedna  manja  i  niža  kupola.Stepenasto  raspoređene  kupole, gledane  spolja,odslikavaju  unutrašnji  prostor.Novost  su  i  minareti,tanki,vitki  i  pri  vrhu  zašiljeni.Takva  je  džamija  Ahmeda  I,izgrađena  u  Carigradu  u  XVII veku. Po  zidnoj  dekoraciji  od  keramičkih  pločica  sa  biljnim  motivima  plave  i  bele  boje,ona  se  naziva  i  Plava  džamija.

Zabrana  prikazivanja  ljudske  figure  važila  je,uglavnom,za  monumentalnu  umetnost  namenjenu  javnim  potrebama.Na  predmetima  za  svakodnevnu  upotrebu  nalazimo  ljudske  i  životinjske  figure,ali  sa  izraženom  sklonošću  da  se  i  one  svedu  na  linearno-kolorističku  dekoraciju.U  persijskim  minijaturama  XIV i XV veka,za  vreme  vladavine  Mongola,figurativne  predstave  slikane  su  u  minijaturama  po  rukopisima.Čiste  boje,bez  senčenja,i  čista  linija  glavni  su  elementi  ovog  slikarstva.

Počev  od  poraza  srpske  vojske  na  Marici,preko  poraza  na  Kosovu,pada  Smedereva  i  Bosne,pa  sve  do 1592. godine,kada  je  Hrvatska  svedena  na ,,ostatke  ostataka'',veći  deo  ovih  krajeva  potpao  je  pod  tursku  vlast.Već  tokom  osvajanja, a  pogotovu  kasnije  kada  su  Turci  u  ovim  krajevima  organizovali  svoju  vlast, naši  gradovi  i  varošice  poprimaju  islamsko  obeležje,sa  uskim,visokim  minaretima  kao  glavnim  karakteristikama.Na  ovim  teritorijama  gradilo  se  za  verske,državne  i  vojne  potrebe.Izgrađivana  su  nova  naselja  kao  karavanske  stanice  i  kasabe,dok  su  neki  gradovi,kao  Sarajevo  i  Skoplje,postajali  trgovačko-zanatski  centri.Tako  je  Baš-čaršija  u  Sarajevu  dala  živost  i  živopisnost  urbanoj  celini.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Umetnost  helenizma  razvijala  se  od  smrti  Aleksandra  Makedonskog  do  rimskog  osvajanja  helenističkih  zemalja.Ona  je  mešavina  grčke  umetnosti  i  umetnosti  kulture  starog  istoka.Umetnički  centri  nisu  više  bili  gradovi  grčke,već  gradovi  Istoka-Pergam  u  Maloj  Aziji,Aleksandrija  u  Egiptu  i  ostrvo  Rodos  u  Egejskom  moru.

Izvesne  osobine  grčke  umetnosti IV veka  pre  nove  ere  još  više  su  se  razvile  u  helenističkoj  umetnosti.Skulpturna  grupa  Laokoon  i  sinovi,nastala  na  Rodosu  početkom II veka  pre  nove  ere,ima  složene  oblike  usmerene  u  dubinu  i  povezane  krivuljama  zmija.Realistički  opisani  detalji  anatomije,izrazi  patnje  i  bola  i  razuđenost  prostora-tipične  su  osobine  helenizma.

Drugo  značajno  delo  helenističke  skulpture  je  statua  Nike  Samotračke,nastala  takođe  početkom II veka  pre  nove  ere.U  vrtlogu  nabora  draperije  prikazana  je  krilata  boginja  kako  sleće  na  pramac  broda.Statua  još  uvek  ima  tragova  boje  stavljene  na  beli  mermer.

U  periodu  helenizma  znatno  se  razvio  urbanizam.Po  ugledu  na  urbanističko  rešenje  Mileta  u  Maloj  Aziji,i  mnogi  drugi  gradovi  sada  dobijaju  pravougaonu  osnovu  sa  podelom  na  blokove  u  obliku  šahovskih  polja.U  periodu  helenizma  značaj  su  dobile  i  dvorane  oko  gradskih  trgova (stoe),a  pozorište  dobija  sasvim  određen  oblik.Pozorište  u  Epidaurusu  na  Peloponezu  izgrađeno  je  u III veku  pre  nove  ere.Arhitekta  ovog  najbolje  očuvanog  antičkog  teatra  iskoristio  je  prirodno  udubljenje  u  padini  brda  za  polukružno  stepeničasto  gledalište.Ispod  njega  je  kružna  orkestra,tj  scena,a  iza  nje  ostaci  zgrade  koja  je  podupirala  scenografiju.I  danas,kada  više  nema  uzdignute  scene,akustičnost  pozorišta  je  izvanredna.

Od  prvobitne  razmene  dobara  obavljane  u  periodu  grčke  kolonizacije,u  periodu  helenizma  došlo  je  do  novih  kulturnih  i  umetničkih  podsticaja  kod  starosedelaca  koji  su  naseljavali  teritorije  naših  krajeva.Značajno  je  pre  svega,stvaranje  gradskih  centara,kakvi  su  Stobi  kod  Velesa  i  Herankeja  Linkestis  kod  Bitolja. Iako  se  grad  Stobi  razvio  tek  pod  rimskom  vlašću  i  u  prvim  vekovima  hrišćanstva,kada  je  postao  sedište  episkopije,otkrivena  su  u  njemu  i  značajna  dela  helenističke  umetnosti.U  Partenijusovoj  palati  nađene  su,između  ostalog,i  dve  statue  satira,od  kojih  je  jedan  prikazan  kako  svira  u  dvojnice,a  drugi  kako  igra.Satir  koji  igra  je  šuplje  liven  u  bronzi.Prikazan  je  sa  telom  malo  zabačenim  unazad,sa  rukama  ispruženim  isped  sebe  i  sa  raširenim  prstima. Ovakve  predstave  satira  bile  su  omiljene  u  aleksandrijskoj  umetnosti  helenizma. Iz  Herakleje  potiče  helenistička  mermerna  kopija  Fidijine  Atine  Partenos.Iako  se  od  originala  razlikuje  u  materijalu  i  malim  dimenzijama,ima  proporcije  koje  najviše  odgovaraju  Fidijinoj  umetnosti.

Na budističkom točku života osam glavnih paoka predstavljaju osam različitih stanja bića koja budisti razlikuju u ciklusu reinkarnacije duša - samo jedno od njih je dnevni život na javi.

Vernici (hrišćani.antihrišćani i ostali) ne mogu da pojme da čovek može da čini nešto dobro,a da za to ne dobija nikakav nadzemaljski ili naročit dar zauzvrat.Kod njih vlada jedna trgovačka svest: ja tebi dam ovo,ti meni zauzvrat drugo,u sličnoj razmeri.